Bila jednom devojka koja je samu sebe mrzela zbog toga što je bila slepa. Ona je mrzela svakog osim svog voljenog dečka. On je uvek bio tu za nju. Rekla mu je:
– Kad bih samo mogla videti svet, udala bih se za tebe.
Jednog dana neko je donirao par očiju za nju. Kada su joj odstranili zavoje mogla je videti sve, uključujući i svog dečka.
On je upita:
– Sada kad vidiš svet, hoćeš li se udati za mene?
Ona ga pogleda i uoči da je slep. Prizor njegovih zatvorenih očnih kapaka je šokira. Nije to očekivala. Sama pomisao da ih mora gledati čitav svoj život povede je da odbije udati se za njega.
Njen momak ode u suzama i nekoliko dana posle napisa joj pismo:
loading...
– Dobro čuvaj svoje oči, draga moja, jer pre nego što su bile tvoje, te su oči bile moje.
Eto kako ljudski mozak najčešće funkcioniše u takvim situacijama. Veoma retko se čovek seća kakav je život bio pre, ko je uvek bio tu za nas u najtežim situacijama.
Život je poklon.
I danas, pre nego što kažeš neku ružnu reč – pomisli na one koji ne mogu govoriti.
Pre nego što se počneš žaliti na ukus hrane – pomisli na one koji nemaju šta jesti.
Pre nego što se požališ na svoga dečka ili devojku – pomisli na one koji mole Boga da im podari sadruga.
I danas, pre nego što se požališ na život – pomisli na one koji su umrli prerano.
Pre nego što se počneš svađati sa onim ko nije očistio kuću – seti se onih ljudi koji žive na ulici.
Pre nego što se počneš žaliti za dužinu puta koji moraš preci vozeći – seti se onih koji istu tu udaljenost hodaju svojim nogama.
I pre nego što i pomisliš uperiti prst u nekoga i počneš ga osuđivati, seti se da niko od nas nije bezgrešan.
I kada te loše misli počnu bacati u depresiju – ti stavi osmeh na svoje lice i pomisli: ‘Ja sam živ i još sam tu!’
izvor:opušteno
Nema komentara:
Objavi komentar